Moj otac
Jutros rano, postala sam majka.
Verujem da će to biti najlepša uloga u mom životu.
Budim se sa svešću da više nisam sama. Da imam nekog. Nekog ko je samo moj.
Znam da zvučim sebično, ali oprostili bi mi svi koji bi čuli ovo moje glasno razmišljanje.
Plačem.
Dve decenije proterujem suze, a one se iznova vraćaju.
Tišini sam obećavala da na ovaj dan neću plakati, ali sam i nju izdala.
Prevarila sam obe.
Beo je plafon iznad mene.
Sve miriše na jod. I moje suze.
Kladila bih se da su i one bele. Bele i mirisne. I moje.
Kroz njih sam uvek dozivala svoga oca. Koga nikada imala nisam. A dozivala sam ga.
I tiho i glasno, svejedno. Nikada nije došao. Jer mrtvi ne dolaze.
Moj otac.
Da li je imao vremena da umre gore u vrletima, sa slikom tek začetog čeda i bilo kakvom nadom.
Ko je umro poslednji?
Ja prednost ne dam nikome.
Nedostajala su mi dva zagrljaja, a imala sam samo jedan.
A ja sam uvek osećala da me i on grli.
Čeznula sam za mirisom oca, a imala sam samo miris majke. Njegov sam prepoznavala u svojim suzama.
Oca koji me nikada pomirisao nije.
I verovala sam da možemo biti celina.
Potpuna. Dovoljno je bilo samo želeti.
A ja sam želela.
Popunjavala sam uredno, glupe rubrike koje su me opominjale da sam dete "palog borca". Kakva ironija! Dva puta, skoro po pola veka niko ništa ne čini da se to ispravi. Verujem da postoji nešto nežnije u nekom drugom izrazu. Nešto što manje boli i opominje.
A mi smo brojevi. Brojevi koji opominju. Koji bole i jauču. Koji u nečijem zbrajanju uvek daju neki dobitak. Nekom drugom, nama ne.
A našu bol, niko nikada nije zbrajao.
Nju su mogli prepoznati samo dobri ljudi.
I oni koji su nas voleli.
Naplaćivali su je oni drugi. I bilo ih je.
Mi je grlimo na izraslim ljiljanima gde počivaju naši očevi.
Ne "pali borci".
Majka mi je po rođenju dodala "a". Svejedno sam bila deo njega, obogaćena za slovo više, osakaćena za ono što se nije iščitavalo.
Nedostajao mi je u izgovorenoj reči, u tuđem razgovoru, u pogledu sa školskog prozora, nedostajao mi je u isprekidanim snovima, u nejasnim jutrima, o Bože, Ti svedočiš svemu.
Moj otac .
Koga nikada nije bilo čak ni u bajkama moga detinjstva.
Ako zatvorim oči, utonuću u san.
Ako utonem u san, sanjaću polje. I one ljiljane koje bi moj otac sigurno voleo. Volim ih i ja. Zato što bi ih voleo i moj otac.
Hodala sam po travi koja čeka ljudske korake. Koja ne podnosi savršenstvo. Koraci bi je sigurno učinili lepšom. I sretnijom.
Moj otac je želeo da ima devojčicu. Nekoliko devojčica. Koje ne bi nosile oružje. Koje bi mirisale na sreću.
I eto, rodila sam se samo ja.
U neko jutro, pre skoro četvrt veka, slično ovome. Okovano ledom. I smrću.
Ja, koju niko nikada nije učio da kaže tata. Ja, koja sam pri kraju druge godine, gledala u majku i u pitanju izgovorila tu reč.
I potom prišla i brisala ručicama njene suze sa umornih obraza.
Duboko sam zakopala na dnu svoje svesti veru u našu čistotu.
Da mi svojom voljom nismo nestajali. I nismo želeli da se to i drugima dešava.
Samo osećam prazninu koja boli. I uvek će.
Dobro nam došla kćeri!
Reći ćemo oboje. Ja možda glasnije.
Niko mi neće zameriti.
Dobro je da u ovim trenucima sreća nadjačava bol.
Ja danas ne želim ništa dodavati. Ni oduzimati. Nemam slova na čekanju.
Sve je onako kako treba da bude. Baš sve.
Znam da ona nezgažena trava čeka korake. Moje. Ljudski su.
Znam i da neću biti sama. To me ispunjava. Neka se život ne da.
Za tebe oče.
Za sve očeve kojih nema.
Za sve one koji nisu imali koga nazvati ocem.
Rađa se novi život. Čujem mu plač.
